1.
Grad, veče, potom zvezde, potom krajevi kaputa, more, disanje debelih žena, kovači sreće, odžačari srebroljubivosti, imažisti bez volje, rezbari, konopci i frule, bakalari.
Onda ime jednog grada na kineskom, zemljotres i vrata u sobu od pamuka, crni madrigal i menuet zaboravljenog lišća, šargarepne kelerabe i pesme ratara na Jankcekjangu, pa onda noć i skoro ništa, veče i pustinja bačena u svilu.
I metri od drveta u paklenome tamnovanju batista, ramena gole žene, prilike na horizontu, brodovi i veđe sklopljene ubistvenosti, pismo poslano odavno, zubi sakriveni ispod smeđe loze, tamni lotosi uvelih cvetova, zvezde, palme, žena i dojka, krune od vremena i uvelih ladoleža.
Tigrovi na vetru, tigrovi što stoje, koji se bude, koji se mršte prolaznicima, nudeći im svoje meso, reči, tajne, pesme, tirkiz zaboravljeni, ushićene usne kung-fu majstora, kanali bez vode i reči, tamjani i paštete, siluete pšenice i raži, morske svinje, delfini i kraljevi umrli na straži.
2.
Noćne gardenije zaspalih vrtova, zrno bisera i snova, plave totemke u šumi kasnih halucinacija, udice bačene očima riba, očima dece i vlastelina, očima kurjaka i kapucina, veze izgubljene, veze neostvarene, oblaci.
Rime, izvetrene suze na žutome papiru kolumbijske proizvodnje, paperje rajske ptice Ameriga Vespučija, šah i gola žena na trapezu mračne sobe, sobe pune snoviđenja i večeri, sobe pune drhtaja i groznice.
Albinonijeva muzika, poslednja reč, reč nikada nekazana, nikada prećutana, reč koja ubija i vaskrsava, to nije reč ljubav, jer i najlepše usne odaju je, to je hram moći i noći, makaze u kosi, mačke u podrumu prastarih snoviđenja, krilate ptice bez očiju, tama što gasne usred svetlosnog drveća.
Pa onda posvećenja u Budinom hramu bez cveća, zamrznute reke, tulipani i orhideje, čežnja i vera u vaznesenje malih miševa i breza, čovek sa dugačkom bradom, bele kože i noktiju, čovek koji jede dinju i čita novine, papuče izgubljene u pesku, olovni vojnici, smaragdne Pitije.
3.
Tamjan, vatra u kutku, nežno prelistavanje jedne knjige što naglo otvorena pruža utisak lepeze, bela posteljina i kapljica zelene krvi, krvi, krvi, krvi, i ničega osim krvi, krvi bez imena, bez ukusa, i jedno drvo vezano za oblake, za oblake i tišinu od neprevaziđenog zvuka.
Prozori prema moru, tamna sećanja, kavezi i reči, samoće i suze, lutalice zvezde, snovi i stihovi u perju kasne sreće, strašan jauk srne i tigar umoran od neba, tišina i veče zatvoreno u konzervu.
Prepelice u sanduku za ruke, kaleidoskopsko okno neba, tih vetar u sobi za razmišljanje, harmonika i petao, groznica i kosa, crvena kokoška na pragu, svila i muzika u polju, makovi što se njišu, kazaljke vremena.
Čokolade, raž i ječam zanjihan u suton, perle i zubi, jazavci bez krila, konji sa tri skamenjene noge, veprovi u noći, i meka svila, pesak i rum, pijanstvo puževa i strašna tišina, slepoočnice i burma na ukradenoj ruci, istina, krila, česma iz koje teku vina, čupava šuma i brestovi usamljeni, brzina, daljina.
4.
Lastavice i lokvanji, lokvanji puni kišnice i pastrmke u vodi, tih šapat sa kule od zlata, ispuštena kosa, pokidane strune, gusenice koje se pretvaraju u muve, tašna, terpentinske oči, masline što šume u noći.
Krivica u očima, iskrivljeni durbini, šapati suviše nečujni da bi se mogli zapisati, ilustracije čudnih groznica, savitljiva žena, zakletve, kepeci i levoruke balerine, kiša u Bangkoku, ribe i lukave vidre, neko ko zaboravlja na rime, znak pitanja i po neko ime.
Suviše daleki zov stvari, zov zlata, ostave za kamenje i mrtve devojčice, taknuta pepeljara i cigara, progorelo vreme, nečiji sat, suviše izgubljen da bi vreme proticalo, puderi, korseti i kreme.
Sjaj kristala i soli, soli na koži, na usnama i na dlanu, i šapati vetra, napućene usne noći, pakleni dan u krevetu, crni obelisk mora, ostrva u vetru i reči čije je značenje davno izgubljeno, mravi među pticama, i ptice pod zemljom, ljubičasti pepeo u kosi, gardenije i opali, kavezi za lemure i ogledala.
5.
Krilate reči, večernji gradovi apsinta, fosforescentna truba, uši koje pokreću vetrenjaču i brašno pretvoreno u svilu, pileće glave na prozoru, tkanina, kaprici žaba u ševaru, kineski zid umesto zuba, paprene melodije načinjene za uvertiru, pismo koje ne stiže, gluma.
Takmaci uvelih uspomena, kinin i kiša, retrovizor u bakrenome sjaju sutona, tiša reč, najtiša, palete i svetlo u tami, i sama lepota, veo, smeh najlepši, poleteti kako bi te neko ugledao, umreti.
Čekati i smejati se u mraku, voleti, grad i pluća od platine, tajna i kamenje od magle, poezija tišine i vremena, klavir koji kisne, čovek kome su izvadili zub, pita od višanja i rub haljine, suton i voda po kojoj se rode sele, kremen i stenje ucrvano snom, žena i som.
Bonvivani, prozori među vinogradima, crni koraci tela, strasti, med i srebro, dodir vrele ruke, potiljak čežnje i kosa, paperje u tišini, masline i rosa, crni automobili na suncu, pucketanje grudnjaka i svile, poljupci.
6.
Čežnje Meseca od stakla, noć, hleb i tišina, poezija ruku sklopljenih i uma oslobođenog, vedrina, konopci privezani za sunce, za komete i vedra puna rose, obrazine od maski i vulkanske kiše, uzdah i strepnja što diše.
Konci vezani za slepoočnice sna, davnina puna zmajeva i kovača, otrovi, rezbarije, brodovi i svile, poklik usamljenih zavojevača, tamnoplave sile, lava u kori pomorandže, vatra i noć, tajna tiša od udaha, moć, pesma na ivici razbijene usne, žena koja spava, al´ ne sanja, trepavice joj guste.
Kininski brod na putu za Nigdini, vatreni svici zaspali u vinu, savane i šume, teški konci sna, pendžeri i balkoni pruženi prema moru, i te pučine dah, osnovci i prah, žene koje ne čekaju ljubavi, već ljubav jednu, krah.
Lemurske lestvice što vode u zoru, tratinčica i božuri beli, samleveni biber u nosu, ladoleži uveli i vreli, sapuni, peškiri i tela gola, snatrenje o svili i klavsenu, lik dece na žici kraja noći, tih korak šume i praznine, krave koje ljube zvezde, voćnjaci puni tišine.
Trave, TNP, Beograd, 2017.
Slika Bangkok, by dude
